Излагања
Излагања са трибине одржане у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић", 22. јануара 2015. године
Нена A. Васојевић
Нострификација, историјат и примена у високообразовном систему Србије (1830–2014)
Са ширењем и развојем образовног система у Србији долази и до развоја академске мреже. Кнез Милош Обреновић је видео потребу да се та мрежа шири и ван наших граница и први je донео указ о слању питомаца на науке у иностранство, 16. септембра 1830. године. Карактеристично за овај указ је било то што су студенти бирани као стипендисти државе за одређене области које они нису могли да мењају. То отвара питање како су се признавале дипломе од њиховог повратка у земљу. До одређеног временског периода студенти су слати само као стипендисти које је држава финансирала, нису могли сами да иду у иностранство и да се школују, о чему ће професорка више говорити.
Прегледом архивске грађе, првенствено Техничког факултета у чијем склопу је било још шест факултета, установили смо да је први захтев за признавање поднешен 1920. године. На Филозофском факултету први захтев је поднешен 1927. године. То је био захтев за признавање доктроске тезе из области физике и хемије који је стечен на Ђеновском универзизетету. Међутим, та диплома није призната зато што кандидат није имао положен матурски испит или испит зрелости, о чему ће касније бити више речи. Ове две варијабле су нам биле кључне за компарацију како бисмо могли да утврдимо како је текао тај процес. На основу прегледа целокупне архивске грађе Техничког факултета установили смо да је тај списак био веома разноврстан. Када је кандидат подносио захтев за признавање, захтеви су се разликовали у односу на две кључне варијабле: где је кандидат стекао своје образовно звање и из које области. Може се поставити питање како је било могуће извршити признавање без увида у оригинал дипломе. Разлог је то што је Технички факултет поседовао један вид списка који је садржао имена факултета на којима су се школовали наши студенти са звањима која они тамо стичу, што је био један вид међународног споразума. Поред тог списка постојао је још један који је поседовало министарство са именима студената који су се школовали без одобрења државе, а који по повратку нису могли да изврше признавање дипломе уколико су то желели.
За разлику од Техничког факултета , на Филозофском је списак био знатно ужи, зато што је факултет имао своју уредбу, а кључ је лежао у положеном матурском испити или испиту зрелости. Ако кандидат није имао положен матурски испит, није могао да уђе у процедуру за признавање дипломе. На Филозофском факултету у досијеима стоји да су се студенти позивали на члан 33, али нисмо успели да откријемо како је тај члан изгледао у оригиналу. На основу архивске грађе уочава се да се магистарске и друге титула признају са образложењем да то представља нижи степен од доктората, а виши степен од академског звања. Тако је, на пример, призната диплома из Сједињених Америчких држава, област Охајо. То је занимљиво јер је на Филозофском факултеу знатно више било доктората и магистарских титула из различитих поднебља док је на Техничком факултету углавном било диплома са подручја тадашњег СССР-а. На основу овога видимо да је процедура признавања диплома била различита.
Да су факултети имали своје уредбе на које су се позивали говори и документација која се налази у Службеном гласнику. Реч је о две уредбе, од којих је значајнија друга, од 8. марта 1930, јер представља претечу првог закона који ће ступити на снагу 6. јуна 1930. године. Карактеристично за први закон је да су на његовом уређењу радила три универзитета: у Београду, Загребу и Љубљани. Циљ је био да се успостави заједнички бирократски поступак приликом признавања диплома важећи за сва три факултета. Члан 3, на пример, уређивао je какав је то поступак који је требало да се испуну приликом једног поднеска. Цео закон је садржао 11 чланова, од којих је посебно важан члан 2 који тачно уређује да процес признавања врше факултети или еквивалентне више школе, затим члан 5 који прописује да је могуће извршити процену додатних тј. диференцијалних испита и члан 9 који је важан јер искључује могућност вишеструког покушаја признавања дипломе.
Закон o признавању се мењао у скаду са стањем у друштву и променама закона. Прва измена је уследила 1943. године. Овај закон је садржао само два члана којима се прописивало да све стечене квалификације и положени испити на подручју Немачког Рајха и под управом коју су они вршили, бивају признати без икакве посебне процедуре. Овај закон веома кратко траје, до 1945, када је промењен поново због нових друштвених околности. Садржи само један члан који каже да све што је било призанто бива ништавно, и да се не могу признавати дипломе и испити стечени под управом Немачког Рајха.
Закони су се мењали на одређени број година. Карактеристично је да сви закони имају између 11 и 19 чланова. Закон из 1949. прописује да се процес нострификације врши тако што се на позадини дипломе исписује одлука и да се мора водити посебна евиденциона књига. Године 1952. закон доноси да све дипломе и испити који су стечени за време рата могу да буду признати, Закон из 1967. је допуна закона из 1949. године и у њему се тачно прецизира да један примерак приликом одлуке о признавању дипломе иде кандидату, два примерка остају образовној институцији која је извршила процес признавања, док трећи примерак иде покрајинском органу. Закон из 1972. је карактеристичан из два разлога: први зато што је целокупна процедура пренета на тадашњу Социјалистичку Аутономну Покрајину Косово, први пут се помињу три члана који учествују у процесу признавања и помињу се појмови еквиваленције и нострификације.
Све до 1990. у закону о високом образовању имамо и закон о признавању и нострификацији. Закон о признавању квалификација стечених ван граница Србије донет је 2005. и садржи само два члана и два потчлана. То су чланови 104 и 105. До краја 2014. тај закон није мењан.
То је и навело на ово истраживање како би се одговорило на питање: када наши студенти желе да се врате, колико је потребно да се обави процес признавања. Иначе, процес нострификације врши за тршиште рада и за наставак школовања. Закон је уредио да процес признавања врши Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Универзитет, факултети и више школе. Процес признавања за наставак школовања врши Универзитет и подаци се издају у периоду у периоду од три године. У периоду од 2007. до 2010. године било је потребно 50 дана за нострификацију, али ако се погледа боље та статистичка анализа уочавамо да је изведена аритметичка целина само за период 2010. године. Подаци за период од 2010. до 2013. нису транспарентни, те захваљјујемо ово приликом Универзитету што нам је изашао у сусрет и дао нам податке које су имали, што нам је послужило да извршимо баждарење података како бисмо макар видели који су то факултети урадили највише признавањa у току ових периода. За период од 2007. до 2010 године то су били Филолошки факултет, Економски, Факултет политичких наука , док је у периоду 2010. до 2013. то је био Факултет политичких наука, a потом Правни и Медицински.
Допуна овог закона, ова два члана, донета је крајем 2014. година, и први пут у историји закона о нострификацији тачно се прецизира временски период: у периоду од 60 дана треба да се узврши процес признавања за наставак школовања и он се препушта Универзитету, док процес за признавање диплома за тржиште рада се препушта Министарству. Предвиђено је формирање националне канцеларије за признавање квалификација за шта је прописан период од 90 дана. Закон је требало да ступи на снагу пре 20 дана, није нам познато да ли је основана канцеларија, а како ће то изгледати у пракси време ће показати.